“ja sam crnogorac, zašto ja moram sam sebi da spremam hranu?”

muškarci u crnoj gori imaju običaj da budu jako nesposobni.

u redu, razumijem da postoji mnogo nesposobnih ljudi van crne gore, takođe razumijem da postoje neki jako sposobni mužjaci ljudske vrste u crnoj gori, ali, o bože, ponekad, koliko se god trudili, gotovo ih je nemoguće naći.

moje iskustvo kaže, i ne prozivam nikog po imenu, da neki ljudi ovdje jednostavno misle da imaju bogom dato pravo na sve što požele. uzmimo na primjer najjednostavije stvari – u kući: hrana mora da je uvijek sprema i na stolu, odjeća mora da je čista i ispeglana (ne daj bože da njegova muška ručica mora peglu da podigne), i jedna od mojih omiljenjih: “mama, donesi mi čarape, moram da se vidim sa pravom đevojkom!”

iskreno, ovo me čini mrvicu ljutom, ali, izgleda da ne postoji nešto što bi mogla da uradim da se ovo promijeni.

kad razgovaram o ovoj temi sa majkama i sestrama koje su “žrtve” ovakvog ponašanja naših crnogorskih orlova, čini se kao da ne postoji ništa što bi one radije radile do poslušno poskakivale na svaki zahtjev muških bogova njihovog života.

zbog čega se ovo dešava? ja se pitam to isto pitanje svakog dana. budući da je 21vi vijek, stvari bi trebale biti malo drugačije, al to je izgleda – nemoguće. vidite, naše drage majke, očevi, sestre i braća su cijeli život učili da… kako da sad ovo kažem… hm, pa, da su muškarci bolji od žena, da je rad u kući ponižavajući za muškarce i da oni trebaju da budu usluženi! “pa zaboga, on je muško, poslušaj što kaže!”

i tako, moji dragi čitaoci, mi djevojke nikad nismo imali ni šansu. jer i nas su učili sve ovo od malena. znam, znam, mnoge od vas djevojaka misli da je ovo što pišem besmislica. he, čak sam imala drugaricu u srednjoj školi koja je mislila da djevojke pripadaju u kuhinji ili da treba da čuvaju djecu.

jedna stvar me je uvijek ostavljala zbunjenu – ako su muškarci oni koji su dovoljno sposobni da idu, rade i zarade za porodicu, zašto im je toliko teško da sami sebi naprave sendvič?